Zmajevi, grifoni, jednorozi i džinovi – drevni narodi izmislili su i delili priče o mnogim neobičnim mitološkim bićima.

 

Gde su ljudi nalazili inspiraciju za ove priče? Da li su izmislili postojanje ovih fenomenalnih zveri nakon što su naišli na davno izgubljene kosti i fosile sakrivene duboko unutar zemlje?

Zamislite dvoje dece koju su poslali roditelji da ulove ribu u Egejskom moru. U pitanju je šesti vek pre nove ere. Mlađe dete pronalazi ulaz u ogromnu pećinu sa visoko uzdignutim krovom blizu obale, pokrivenu starim palim kamenjem. Kako je jedna od dve devojčice iznenada zavrištala, tako njena sestra dotrčava, nalazeći devojčicu šćućurenu u ćošku.

Na drugoj strani pećine nalazi se gomila kostiju, od kojih su mnoge ogromne, a jedna se posebno izdvaja – lobanja koja je skoro velika kao manja devojčica. Ima kljovu na kostima sa obe strane obraza, a u centru se nalazi ogromna razjapljena rupa gde se jednom, deca pretpostavljaju, nalazilo jedno veliko oko. Njih dve su čule starije ljude kako pričaju o takvim bićima. Deca su mislila da su naletela na jazbinu jednog od čudovišta kojih su se ljudi najviše bojali: kiklopa. Prema Homerovoj odiseji, kiklop je jednooki mesožder gigant koji je živeo u pećinama.  

Ono što su dve devojčice pronašle najverovatnije je bio stari skelet mamuta, ali u ovo vreme, ljudi u tom delu sveta nisu znali ništa o praistorijskim životinjama koje su jednom davno tumarale planetom. Zapravo, pre kampanja Aleksandra Makedonskog (356-323 p.n.e.), Grci verovatno nikada nisu videli slona.

“Neko bi mogao da pronađe lobanju mamuta bez trupa i apsolutno ne bi imao predstavu u šta gleda”, kaže Adrien Mejor sa Stanford univerziteta, autor knjige “Prvi lovci na fosile: dinosaurusi, mamuti i mit grčkog i rimskog doba”. “Fosili mamuta bili su uobičajena pojava u priobalnim pećinama oko Egejskog mora.”

“Ako ste našli nožnu kost mamuta koja je velika kao celi vi, a konji su najveća životinja koju ste videli do tada, ne bi bilo previše teško zamisliti da te kosti potiču od džinovskog čoveka”, kaže Mejor. Ona veruje da su stvorenja kao što je kiklop koja su opisana u pričama, a koje sad nazivamo mitskim bićima, bila način drevnih ljudi da objasne kosti i fosile na koje su nailazili.

Dakle, da li je i zloglasna morska neman Scila, za koju se pričalo da je vršila teror na italijanskoj strani moreuza Mesina tokom antičkog doba (nakon čega su ljudi u tim krajevima našli kosti kita i plesiosaurusa), mogla biti izmišljena? Da li je Katoblepas, opisan od strane rimskog naučnika Plinija Starijeg kao bizon sa glavom vepra, zapravo fosilizovani enteledont?

Ove velike svinje mesožderi živele su u predelima Evroazije oko 20 miliona godina, a najveći je imao sedam stopa. Iako su mitske priče antičkog doba objavljene od strane velikih pisaca i naučnika, obično su poticale od priča koje su obični ljudi pričali među sobom.

Kljove i “grifinova jaja”

Ova teorija “mitova koji potiču od fosila” mogla bi da objasni mnogo toga. Možda su legendarne zveri sa glavama poput konja ili repovima poput ribe zapravo bazirani na skeletima praistorijskih kitova. Da li su ljudi našli zamrznuta, skupljena tela džinovskih jednorogih nosoroga i zamislili jednoroge? Da li je prva osoba koja je pričala o džinovskom kalidonskom vepru navodno poslatom od strane boginje Artemide da hara zemljom prosto pronašla kljove mamuta?  “Veprovi su jedina životinja sa kljovama za koju su stari Grci znali”, kaže Mejor.

Plinije piše o leukrokoti, za koju kaže da je veličine magarca, sa bedrima jelena, vratom, repom i grudima lava, glavom jazavca, papcima, ustima koja se protežu čak do ušiju i brazdama od kostiju umesto redova zuba. Za ovu čudnu zver kaže se da potiče iz Indije. Znamo da je od početka paleocena pa do kasnog eocena živela grupa veoma čudnih predatora širom Azije.    

Mejor takođe misli da nalazi fosila mogu objasniti još jedno od najslavnijih mitoloških bića. Legende o grifinu su pronađene širom Evroazije i dovedene su u Grčku u sedmom veku pre nove ere od strane putnika koji su trgovali sa nomadima Skitima u Altai planinama u Centralnoj Aziji. Ovi nomadi su tagođe trgovali sa ljudima na daljem istoku, na područjima u kojima su u modernim vremenima pronađeni kosturi dinosaurusa koga zovemo protoceratops.

Protoceratops je bio srodnik triceratopsa i bio je veličine ovce. Kada su se skeleti pojavili u tim delovima za vreme antičkog doba, lokalci su možda izmislili fantastičan hibrid više sličnih stvorenja: kukasti kljun kao orao, zdepasto telo kao lav i dug rep poput zmije.

“Za grifine se smatralo da skupljaju zlato i protoceratops je često bio otkriven pored gnezda sa jajima, fosilizovanim u zlatnom pesku”, kaže Major.

“Zmajeve kosti”

Mitovi o zmajevima mogu se naći širom sveta, pa tako i praistorijske kosti koje su bile inspiracija za stvaranje ovog mita. “I Čing, jedan od najstarijih i najcenjenijih kineskih spisa, kaže da je sreća naći “zmajeve” kosti”, kaže Mejor.

Pre deset godina, novinski izveštaji iz provincije Henan sugerisali su da su sujeverni seljaci iskopavali kosti dinosaurusa i da su od njih pravili “zmajski lek” decenijama.

Kriptozoologičar Ričard Frimen veruje da istočnjačke legende o zmajevima zapravo potiču od ranih susreta ljudi sa živim životinjama. Frimen, autor nekoliko knjiga o zmajevima, priseća se priče o jednom drevnom vladaru sa istoka koji je, opsednut time da večno ostane mlad, poslao istraživače uzduž i popreko u potragu za skrivenim tajnama koje mu mogu pomoći u toj zamisli. “Neki su se našli u Australiji, gde je ogromni gušter, duplo veći od današnjeg komodskog zmaja, bio glavni grabljivac”, govori ona. Frimen takođe veruje da kineski mitovi o “zmaju poplava” možda potiču od susretanja sa džinovskim krokodilima.

“Psihološki hibridi”

Umesto slučaja zamene pravih fosila za izmišljena stvorenja, bivši antropolog Univerziteta centralne Floride David E. Džons veruje da su mitska bića zapravo psihološki hibridi zasnovani na našim nasleđenim, instiktivnim strahovima od najopasnijih životinja u okolini.

“Nakon više miliona godina evolucije, vrste će formirati instiktivan strah od svojih predatora”, kaže Džons u svojoj knjizi “Instinkt za zmajeve”. “Ove zastrašujuće slike mogu se pomešati sa umetničkom ili kulturološkom potrebom za izražavanjem, pa bi tako bila stvorena slika zmaja i možda, druge vrste hibridnih čudovišta.”

“Zmajevi imaju karakteristike koje su kombinacija zmija, velikih mačaka i ptica grabljivica”, piše Džons. Mnogi zmajevi su predstavljeni sa vratom i gornjim delom tela poput ptice, baš kao što su imale gigantske ptice koje ne lete, a koje su tumarale zemljom milionima godina. U Australiji, slika iz pećine stara 40.000 godina verovatno bi prikazala ogromnu pticu koja ne može da leti po imenu geniornis.

Fosili ovih ptica teške građe pronađeni su zajedno sa ljudskim predmetima i prema podacima Australijskog muzeja, geniornis je možda postojao uporedo sa ljudima barem 15.000 godina. U Novom Zelandu, moe ptice (iako vegetarijanci) postojale su do 1400. godine posle nove ere, a na Madagaskaru, živele su slonovke (“ptice slonovi”) visoke tri metra sve do 17. veka.

Neke od ovih velikih ptica mogle su da se pokažu kao ozbiljna pretnja. Za vreme kasnog pleistocena, mala severnoamerička deca su gotovo sigurno bila zastupljena na jelovniku teratornisa, lešinara sa rasponom krila od 3.8 metara. Drugi lešinar, aiolornis – koji ima raspon krila 5 metara – možda se susreo sa prvim ljudima. Tokom tih vremena, veliki orlovi i jastrebovi lovili su na Mediteranu i delovima zapadne Indije. Haastov orao, najveći orao koji je ikada živeo i najveća grabljivica tog vremena u ekosistemu, izumrla je u Novom Zelandu zajedno sa moa pticom.     

Slično tome, u srednjovekovnoj Evropi kada je hibrid vuka i psa (ili čak hijene i lava) pobegao iz lokalnog zverinjaka i napao meštane u mraku, lokalno stanovništvo je krivilo demone i vukodlake za njihovu smrt. Međutim, kako su vremena prolazila, ljudi su batalili mitove i okrenuli se religiji, a potom i nauci, kako bi objasnili svet oko njih.

Moderni mitovi

Iako tehnologija koja se stalno unapređuje pomaže današnjim paleontolozima da rekonstruišu praistorijske skelete, stručnjaci savremenog doba polaze od njihovog sopstvenog znanja i iskustava, baš kao što su i drevni narodi. Recimo, oni vide sličnosti u terapod dinosaurusu i fiziologiji ptica i misle da su dinosaurusi izgledali i pomerali se kao ptice.

Ovo znanje se uvek razvija. Ranije se mislilo da su sauropodi delom bili vodena bića. Sada se naširoko veruje da su ovi veliki dinosaurusi provodili svoje vreme na kopnu, jedući sa drveća, baš kao što slonovi to rade danas.

Postoje slučajevi i kada stručnjaci pogreše. Jedan od osnivača SAD Tomas Džeferson zamišljao je da je stručnjak za fosile, ali kada su neki rudari iskopali nešto za šta se ispostavilo da je veliki skelet lenjivca, Džeferson je bacio dugačak pogled na njegove kandže i zaključio da skelet pripada velikoj mački. Poznati viktorijanski stručnjak za dinosauruse Ričard Oven dizajnirao je skulpture iguanodona u Kristalnoj palati da izgledaju kao ogromni nosorozi prekriveni krljuštima sa rogom na nosu, za šta se sada veruje da je dinosaurusova prepoznatljiva kandža na palcu.

Drevni narodi znali su manje o životinjskoj anatomiji od nas i koristili su magiju da objasne stvari za koje danas znamo da su fizički nemoguće. Ali, praistorijski narodi su se samo snalazili najbolje što su mogli sa onim što su znali, baš kao što i mi radimo dan-danas.

KOMENTAR

Unesite komentar
Molimo vas unesite vaše ime