Ideja o dosezanju zvezda i nastanjivanju drugih planeta je nešto što astrofizičari zaista razmatraju. Ipak, u ovom članku nećemo pričati o mogućnosti putovanja brzinom svetlosti kako bismo došli do udaljenih planeta u drugom solarnom sistemu ili galaksiji. Umesto toga ćemo se pozabaviti onim što je moguće razmotriti u ovom momentu, a to je intergalaktičko putovanje koje je više u skladu sa postojećom tehnologijom.
Putovanje ljudi na Mars u 2030-im
Uz pomoć dosadašnjih robotskih misija otkriveno je da na Marsu postoje uslovi za uspostavljanje ljudskog života, kao što je voda koja se nalazi ispod njegove površine. Takođe, postoje i drugi resursi neophodni za izgradnju zajednica na Marsu bez potrebe da se ove sirovine dopremaju sa Zemlje.
Kada je voda otkrivena na Marsu, iako se nalazi samo u zamrznutoj formi, privukla je naučnike da razmotre misiju putovanja ljudi na Mars i eventualno naseljavanje ove planete. NASA privodi kraju eksperimente kako bi osigurala uspeh dugog leta na Mars koji je planiran za 2030. godinu.
Putovanje u druge galaksije
Neke futurističke zamisli uključuju i dopiranje ljudi do dalekih svetova, ali ove misije zahtevaju napredniju tehnologiju koju ne posedujemo u današnje vreme.
Međutim, moguće je da će jednog dana ljudi shvatiti kako da pređu velike razdaljine u tren oka. Ovo bi rešilo problem sa provođenjem previše vremena u svemiru koje se može loše odraziti na ljudsko telo.
Naučnici imaju velike ideje. Oni zamišljaju nemoguće tako što istovremeno naporno rade pokušavajući da reše dilemu koja stoji na putu ostvarenju ovih ciljeva. Ako ništa drugo, zabavno je razmišljati o tome kako jednog dana putujemo na udaljenu planetu u drugom solarnom sistemu, ili čak dalje – u drugoj galaksiji.
Sve to je nezamislivo u ovom momentu. Ali, razmislite samo o ovome na trenutak – kada ste bili mali, da li ste mogli da zamislite kako svuda sa sobom nosite telefon? Osim toga, da li ste pomišljali kako ćete biti u mogućnosti da pozovete bilo koga na svetu uz pomoć tog telefona?
Tehnologija svakako napreduje, a već postoji mogućnost da se pošalju intergalaktičke svemirske sonde na neke prilično udaljene lokacije u svemiru. Sledeći korak bio bi slanje ljudi na put u jednom smeru koji bi iskusile naše buduće generacije potomaka.
Jedno je sigurno – niko ne zna šta nas tačno čeka u daljoj budućnosti. Zato je najbolje da zadržimo otvoren um dok razmišljamo o ovakvim idejama.
Da li ljudska rasa može da preživi put u drugu galaksiju?
U februaru 2017. NASA je objavila da je otkriveno sedam planeta sličnih Zemlji udaljenih 39 svetlosnih godina u solarnom sistemu koji se zove Trapist 1. Bilo koja od ovih planeta mogla bi biti pogodna za život. To ne znači da bismo na bilo kojoj od njih pronašli inteligentne oblike života, ali bi ljudi možda mogli da nastane neku, ako bi u skorijoj budućnosti bilo moguće stići do njih.
Jedna svetlosna godina ima oko 9.5 biliona kilometara, tako da distanca od 39 svetlosnih godina iznosi više od 370 biliona kilometara. Ako bismo putovali 61,155 km/h (što je brzina svemirske sonde po imenu Vojadžer 1, lansirane od strane NASA-e 1977. godine), trebalo bi nam šest miliona godina da stignemo do Trapista 1.
Postoje izuzetno važna razmatranja koja treba uzeti u obzir kada je u pitanju tako dugo putovanje. Kao prvo, za ovaj put bilo bi utrošeno mnogo ljudskih životnih vekova. Ljudi koji bi krenuli sa Zemlje ne bi uspeli da iskuse život na ovoj lokaciji, već bi to mogli da dožive samo njihovi potomci.
Takođe bi trebalo da se razmnožavamo u svemiru i to dok smo na putu, tako da bi buduća generacija bila ta koja bi nastavila da vodi ljudsku rasu. Uspešna reprodukcija ljudi u svemiru zavisi od toga kako bestežinsko okruženje utiče na oplodnju i razvoj fetusa.
Pod pretpostavkom da je ovo izvodljivo, i dalje bismo morali da živimo sa ograničenim resursima i da recikliramo ono što imamo na svemirskom brodu. Ovaj proces se zapravo trenutno istražuje u Međunarodnoj svemirskoj stanici.
Ljudska reprodukcija i rođenje u bestežinskom stanju svemira
Još niko nije pokušao da sprovede ljudski porođaj u svemiru. Međutim, obavljeni su neki testovi na laboratorijskim pacovima, pa od njih dosta toga možemo naučiti.
Razvoj fetusa u bestežinskom stanju mogao bi izazvati ozbiljne neurološke probleme. Na primer, naše unutrašnje uho razvija se pre rođenja kako bi se postigao osećaj ravnoteže, pa bi se tako normalna tendencija kretanja i šutiranja dok je beba u majčinoj utrobi mogla promeniti zbog bestežinskog stanja.
Porođaj deteta bi takođe mogao izgledati potpuno drugačije bez gravitacije. Amniotske tečnosti (koje okružuju fetus) bi plutale u vazduhu. Zbog toga bi ove tečnosti trebalo nekako zadržati, verovatno na sličan način kao što funkcioniše toalet u međunarodnoj svemirskoj stanici – usisavanjem.
Razvijanje sposobnosti bebe da preživi počinje od rođenja. Međutim, bez dnevne svetlosti, mozak nema mogućnost da pravilno razvija vid, a bez gravitacije, mozak neće biti u mogućnosti da razvije osećaj ravnoteže.
Sve ovo neće biti neophodno dok se boravi u svemiru, ali šta je sa poslednjom generacijom koja će uspeti da stigne do planete na kojoj je moguć život? Ta generacija bi sigurno imala dosta problema sa ravnotežom. Njihove kosti ne bi se dovoljno razvile, pa samim tim ne bi mogle uspešno da izdrže težinu njihovih tela.
Vanzemaljski život: oblici života na drugim mestima u univerzumu
Ako negde drugde postoji život sličan ljudskom, kako bi on bio drugačiji u odnosu na naš?
Prvo, moramo napomenuti da ova diskusija nije vezana za to da li vanzemaljci postoje, što je sasvim druga tema. Ovo je samo predlog vezan za to kako bi oni mogli da izgledaju ako postoje.
Prvo što dolazi u obzir je struktura tela. Oblici života na drugim planetama u univerzumu mogu biti drastično različiti od onoga što možemo da zamislimo. Oni koji imaju teorije o tome kako vanzemaljci mogu izgledati obično zamišljaju da je njihova figura slična ljudskoj.
Najlakše je vezati se za dobro poznat ljudski oblik kao osnovu, ali postoji razlog za ovo razmatranje. Naime, mi smo se razvili na ovakav način kako bismo se lakše snalazili u našoj okolini. Takođe, sve životinje na Zemlji su se razvile na način koji će im osigurati preživljavanje u njihovom okruženju. Na kraju krajeva, preživljavanje najsposobnijih je ono što pokreće evoluciju. Evo nekoliko primera:
- Pčele imaju bezbroj malih sočiva na svakom oku.
- Ribe koje se nalaze duboko u okeanu nemaju oči – one im ni ne trebaju.
- Slepi miševi koriste radar za kretanje u mraku.
- Bubašvabe imaju spoljni skelet koji im obezbeđuje zaštitu.
- Ljudi imaju palčeve koje mogu postaviti nasuprot drugih prstiju, radi lakšeg snalaženja u prostoru.
Poenta je da je svaki životni oblik na Zemlji evoluirao dobivši “alatke” potrebne za njihov opstanak. Kada su u pitanju vanzemaljski oblici života, morali bismo da zamislimo vrstu okruženja u kojoj bi mogli da žive. Pored toga, ukoliko postoje, moramo razmisliti o tome u kom se periodu evolucije nalaze – možda smo mi napredniji od njih, ili obrnuto.
Opstanak na drugoj planeti
Kako ljudska rasa može putovati do udaljenih planeta a potom ih i nastaniti? Čak i ako pronađemo rešenje kako bismo učinili ovo putovanje izvodljivim, kako će naše buduće generacije preživeti kada se jednom nastane na određenoj planeti?
Jedno je sigurno – trebalo bi prvo da dovedemo u red naše trenutno boravište, a to je ipak planeta Zemlja. Ako ne možemo preživeti na ovoj planeti i naučiti da živimo sa prirodom, onda nikada nećemo naći način da nastavimo život bilo gde drugde u svemiru.
